Upoznali su se pored Dunava, davne 1973-e godine i rešili da postanu muzičari. Ona se zvala Dejo, on se zvao Bojan. Sa njima je bio i prijatelj Vlada Nosonja (nisu ga primili u bend jer je on jedini imao pantalone).

Godine su prolazile... Dejo je ostavila muziku i postala čitač snova. Bojan je naučio da svira gitaru i upoznao nove ljude. Neki od njih živeli su predaleko, a neki preblizu. To je bilo lepo. Pronašao je prijatelje, nevidljive i dobre.

Godine su ponovo prolazile... 1989-e snimio je prvi album, zajedno sa Jocom, Draganom, Ljubišom, Duletom i Milanom. Onda je počeo rat i sve se promenilo, ljudi su zaboravili šta je to muzika. Ljudi su zaboravili na ljubav.

Sredinom devedesetih, Dejo je otišla tamo gde se samo jedanput ide.

Bojan je napisao muziku za nju, da je čuva... zauvek. Ali, onda... onda je izgubio note... i nije mogao da ih pronađe. Gitaru je spakovao, u staru kutiju za cipele, i odneo na tavan. Prijatelje nije odneo na tavan, već u podrum svoje duše. A njegova duša je duboka...

Jednu deceniju je samo slušao i sakupljao muziku. Svakakvu. Postao je jedan od najvećih kolekcionara u Srbiji.

Onda, jednog prohladnog majskog jutra, poštar je doneo razglednicu iz Pariza. Dado je rešio da prekine tišinu.

Bojan je potom budan usnuo san, san od kojeg te zaboli srce. Sasvim nenadano, setio se onih izgubljenih nota i zaboravljenih dragih ljudi. Otišao je na tavan, sklopio gitaru, vratio se nazad i pozvao prijatelje (oni i služe da uvek budu tu kada ti zatrebaju).

Svi su došli iz daleka. Francuska, Amerika, Švajcarska, Bosna... Scena je ponovo bila na sceni.
I tako je nastao "Deniue". Uz pomoć prijatelja i ljubavi.

nastavak...
DA
NE ?